Ta-Ha

¹Та-ха.[1]

²Не објављујемо ти Кур'ан да би туговао,

³већ да буде опомена ономе који се Аллаха боји;

⁴објављује га Створитељ Земље и небеса високих.

⁵Свемилосни, Који се узвисио над Престољем.

⁶Њему припада све што је на небесима и на Земљи и све што је између њих и све што је под земљом.

⁷И кад гласно говориш – знај да Он зна и шта другом тајно говориш и шта само помислиш!

⁸Аллах, истинског бога осим Њега нема, најлепша имена има.

⁹А да ли је до тебе дошла вест о Мојсију,

¹⁰када је ватру угледао, па својој породици казао: „Сачекајте ме овде, видео сам ватру, отићи ћу до ње да вам можда донесем некакву потпалу или ћу поред ватре да нађем некога ко ће да ми покаже пут.“

¹¹А када до ње дође, неко га позва: „О Мојсије,

¹²Ја сам, уистину, твој Господар! Изуј своју обућу, јер ти си, заиста, у благословљеној долини Тува.

¹³Тебе сам изабрао, зато слушај оно што ти се објављује!

¹⁴Ја сам, уистину, Аллах, другог истинског бога осим Мене нема; зато само Мене обожавај и молитву обављај да би Ме у њој славио!

¹⁵Час оживљења сигурно ће да дође, од сваког га кријем, како би сваки човек према труду своме био награђен или кажњен.

¹⁶И нека те зато од веровања у Судњи дан никако не одврати онај који у њега не верује и који следи своју страст, па да настрадаш.

¹⁷А шта ти је то у десној руци, о Мојсије?“

¹⁸„Ово је мој штап“, одговори он, „којим се поштапам и којим лишће својим овцама скидам, а служи ми и за друге потребе.“

¹⁹„Баци га, о Мојсије!“ Рече Он.

²⁰И он га баци, кад он, змија која гмиже.

²¹“Узми је и не бој се!“ Рече Он, „Ми ћемо да је вратимо у оно што је пре била.

²²И увуци руку под свој пазух, рука ће да се укаже бела, без икакве мане; и то је знамење друго,

²³како би ти показали неке Наше највеће знаке.

²⁴Иди код фараона, јер је у злу сваку меру превршио!”

²⁵„Мој Господару“, рече Мојсије, „учини пространим моја прса,

²⁶и олакшај мој задатак:

²⁷одреши чвор са мог језика

²⁸да би разумели мој говор

²⁹и подари ми помоћника из моје породице,

³⁰Арона мог брата;

³¹учврсти ме њиме

³²и придружи ми га у мом задатку

³³да бисмо Те много величали и славили

³⁴и Твоје име много спомињали.

³⁵Јер нас Ти, уистину, видиш.”

³⁶„Удовољено је твојој молби, о Мојсије“, рече Он,

³⁷„а указали смо ти милост Своју још једном,

³⁸када смо твоју мајку надахнули оним што се само надахнућем постиже:

³⁹Стави га у сандук и спусти у реку, река ће на обалу да га избаци, па ће га Мој и његов непријатељ прихватити.' И Ја сам учинио да те свако воли и да растеш под оком Мојим.

⁴⁰Када је твоја сестра отишла и казала: 'Хоћете ли да вам покажем жену која ће да се брине о њему? Ми смо те твојој мајци опет вратили да се радује и да више не тугује. И кад си убио човека, па смо те Ми ослободили бриге и из разних невоља смо те спасили. И ти си остао годинама међу становницима Медена, затим си, о Мојсије, у одређено време дошао,

⁴¹и изабрао сам те за Свог посланика

⁴²Идите ти и брат твој, с доказима Мојим, и нека сам вам Ја увек на памети.

⁴³Идите код фараона, јер је он, заиста, претерао у неправди.

⁴⁴И обратите му се благим речима, како би размислио или се побојао.“

⁴⁵„Господару наш“, рекоше они, „бојимо се да нас одмах не казни или да истину одбије."

⁴⁶“Не бојте се!”, рече Он, “Ја сам с вама, Ја све чујем и видим.

⁴⁷Идите ка њему и реците: „Ми смо посланици твога Господара, пусти Израиљеве синове да иду са нама и немој да их мучиш! Донели смо ти знак од твога Господара, па нека је спас ономе ко следи Упуту!

⁴⁸Нама се објављује да ће, сигурно, стићи казна оног који не поверује и од истине главу окрене.’”

⁴⁹„Па ко је ваш Господар, о Мојсије?“ Упита фараон.

⁵⁰“Господар наш је Онај Који је свему оном што је створио дао оно што му је потребно, затим га како да се тиме користи надахнуо.”

⁵¹„А шта је са претходним народима?“ Упитао је он.

⁵²„Знање о њима је код мога Господара, у Књизи!“ Рече Мојсије, „Моме Господару није ништа скривено и Он не заборавља.“

⁵³Онај Који вам је Земљу прилагодио и по њој вам пролазе дао, и Он спушта кишу са неба, па Ми дајемо да уз њену помоћ у паровима ниче разноврсно биље.

⁵⁴Једите и напасајте своју стоку! Ту су докази за оне који имају памети.

⁵⁵Од земље вас стварамо и у њу вас враћамо и из ње ћемо да вас проживимо.

⁵⁶И Ми смо фараону све Наше доказе показали, али је он ипак порекао и одбио да поверује.

⁵⁷„Зар си дошао да нас помоћу своје враџбине из земље наше истераш, о Мојсије?“ Упита фараон.

⁵⁸„И ми ћемо, заиста, теби да припремимо враџбину сличну овој! Закажи нам време састанка којег ћемо се и ми и ти придржавати, на месту које свима одговара!“

⁵⁹„Нека време сусрета буде на дан вашег празника“, рече Мојсије, „и нека се народ ујутру сакупи.“

⁶⁰И фараон оде, сакупи своје чаробњаке и после дође.

⁶¹„Тешко вама!“ Рече им Мојсије. „Не износите лажи о Аллаху, па да вас Он казном уништи, а сигурно неће да успе онај који износи лажи.“

⁶²И они су стали да се расправљају међу собом, тихо шапћући.

⁶³„Мојсије и Арон су чаробњаци“, рекоше једни другима, „хоће да вас својим враџбинама истерају из ваше земље и да униште вашу најчаснију веру;

⁶⁴зато паметно припремите своје лукавство, а онда у ред станите. Ко данас победи, сигурно ће да постигне оно што жели.“

⁶⁵„О Мојсије“, рекоше они, „хоћеш ли ти први да бациш свој штап или ћемо ми бацити своје конопце?“

⁶⁶„Баците ви!“, рече он, и одједном му се причини да се њихови канапи и њихови штапови крећу због њихове враџбине.

⁶⁷И Мојсије осети зебњу у себи.

⁶⁸„Не бој се!“ Рекосмо Ми, „ти ћеш, заиста, да победиш!

⁶⁹Баци штап, који је у твојој десној руци, прогутаће оно што су они направили, јер је оно што су они направили само варка чаробњака, а чаробњак, ма где био, неће успети."

⁷⁰И чаробњаци се поклонише лицем на тло говорећи: „Ми верујемо у Ароновог и Мојсијевог Господара!“

⁷¹„Ви сте му поверовали“, викну фараон, „пре него што сам вам ја допустио! Он је ваш учитељ, он вас је научио враџбини и ја ћу, засигурно, унакрст ваше руке и ноге да вам одсечем и по стаблима палми да вас разапнем и сигурно ћете да знате ко је од нас у мучењу страшнији и устрајнији.“

⁷²„Нећемо ти дати предност над јасним доказима који су нам дошли нити над нашим Створитељем“, одговорише они, „па ради шта хоћеш, то можеш само у овосветском животу.

⁷³Ми верујемо у нашег Господара да би нам наше грехе опростио и враџбине на које си нас ти приморао. А Аллах најбоље награђује и казна Његова је вечна.”

⁷⁴Заиста, онога који пред својим Господарем дође као неверник - чека Пакао; у њему неће ни да умре ни да живи;

⁷⁵а оне који пред Њим дођу као верници, а радили су добра дела, чекају високи степени,

⁷⁶еденски вртови кроз које теку реке, у њима ће они вечно да остану, и то ће да буде награда за оне који се буду греха очистили.

⁷⁷И Ми објависмо Мојсију: „Ноћу изведи Моје слуге и с њима сувим путем кроз море прођи, и не страхуј да ће те они стићи, нити се плаши утапања.“

⁷⁸И фараон је са својим војскама за њима кренуо, па су их огромни таласи мора прекрили;

⁷⁹И фараон је одвео свој народ у заблуду, а није га упутио на Прави пут.

⁸⁰О Израиљеви синови, Ми смо вас избавили од вашег непријатеља, и на десној страни Синаја вас довели, и дали вам пиће као мед слатко и препелице укусне.

⁸¹Једите укусна јела којима вас опскрбљујемо и не будите у томе незахвални да вас не би снашла Моја срџба; а кога снађе Моја срџба - настрадао је!

⁸²Ја ћу сигурно да опростим ономе ко се покаје и буде верник и ради добра дела, а затим устраје на Правом путу.“

⁸³„А зашто си пре народа свог пожурио, о Мојсије?“

⁸⁴„Ево иду за мном“, одговори он, „а пожурио сам ка Теби, мој Господару, да будеш задовољан.“

⁸⁵„Ми смо твој народ, после твог одласка, ставили на искушење“, рече Он, „и њих је завео Самирија.“

⁸⁶И Мојсије се своме народу врати љут и жалостан. „О мој народе“, рече, „зар вам ваш Господар није дао лепо обећање? Зар вам се време одужило, или хоћете да вас стигне срџба вашега Господара, па се зато нисте држали обећања које сте ми дали?!“

⁸⁷„Нисмо својевољно прекршили обећање које смо ти дали“, одговорише. „Били смо натоварени теретима, накитом фараоновог народа, па смо то бацили.“ А то је урадио и Самирија,

⁸⁸па им је излио теле које као да је мукало, и они су тада рекли: „Ово је ваш бог и Мојсијев бог, којег је заборавио.“

⁸⁹Зар они нису видели да им оно ни речи не одговара и да од њих не може да отклони никакву невољу нити може икакву корист да им прибави?

⁹⁰А њима је Арон још пре говорио: „О народе мој, ви сте тиме само стављени у искушење; ваш Господар је Свемилосни, зато следите мене и слушајте моја упуства.“

⁹¹„Ми ћемо да га обожавамо све док нам се не врати Мојсије,“ рекоше они.

⁹²„О Ароне!“ Повика Мојсије. „Шта те је спречило, кад си их видео да су залутали,

⁹³па за мном ниси пошао? Зашто ниси послушао моје наређење?“

⁹⁴„Брате мој“, рече Арон, „не хватај ме за браду и за косу! Ја сам се плашио да не кажеш: 'Раздор си међу Изриљевим синовима посејао и ниси поступио онако како сам ти рекао.'“

⁹⁵„А шта си ти то хтео, о Самирија?“ Упита Мојсије.

⁹⁶„Ја сам видео оно што они нису видели“, одговори он, „а затим сам за анђелом узео шаку земље, па то после бацио, и ето, тако ме је моја зла душа навела на зло.”

⁹⁷“Губи се одавде!” Рече Мојсије. “Читавог свог живота говорићеш: ‘Нека ме нико не дотиче!’ – А чека те још и одређени час који те неће мимоићи. Погледај само ово твоје божанство које си обожавао; ми ћемо га, сигурно, спалити и по мору му прах расути.

⁹⁸Ваш Бог је Аллах, другог истинског бога осим Њега нема! Он све зна.“

⁹⁹Тако ти казујемо неке вести о онима који су били и нестали, и објављујемо ти од Себе Кур’ан.

¹⁰⁰Ко се окрене од Кур'ана, на Судњем дану ће, заиста, огромни грех да понесе;

¹⁰¹вечно ће у казни да остану, а језив терет ће на Судњем дану да носе.

¹⁰²На Дан када ће анђео у рог да дувне - тога Дана ћемо да сакупимо невернике од страха модре,

¹⁰³и један другом ће тихо да говоре: „Нисте на Земљи боравили више од десет дана.“

¹⁰⁴Ми добро знамо о чему ће они да говоре кад најразборитији међу њима каже: „Остали сте само један дан.“

¹⁰⁵А питају те о планинама, па ти реци: “Господар мој ће их у прах претворити и разасути,

¹⁰⁶а места на којима су биле да остави равном ледином,

¹⁰⁷ни удубине ни узвисине на Земљи нећеш да видиш.

¹⁰⁸Тог дана ће они да се одазову гласнику, мораће да га следе и пред Свемилосним ће да се стишају гласови и ти ћеш само да чујеш шапат.

¹⁰⁹Тог дана ником неће да буде од користи заузимање осим ономе коме Свемилосни допусти да се за неког заузме.

¹¹⁰Он зна шта су радили и шта их чека, а они знањем не могу Њега да обухвате.

¹¹¹Људи ће се Живом и Вечном покорити, а настрадаће онај који је друге поред Аллаха обожавао.

¹¹²а онај ко је добра дела чинио, а верник био, неће се неправде ни закидања награде плашити.

¹¹³И Ми тако Кур’ан на арапском језику објављујемо и у њему опомене понављамо да би се они греха клонили или да би их на послушност подстакао.

¹¹⁴Нека је узвишен Аллах, Владар Истинити! И не жури са читањем Кур'ана пре него што ти се његово објављивање заврши, и реци: „Господару мој, Ти моје знање повећај!“

¹¹⁵А Адаму смо одмах у почетку наредили, али он је заборавио и није одлучан био.

¹¹⁶А кад смо казали анђелима: „Поклоните се Адаму!“ Они сви ничице падоше, осим Сотоне који је то одбио.

¹¹⁷„О Адаме!“ Рекли смо, „овај је заиста непријатељ теби и твојој жени, зато никако не дозволи да због њега будете истерани из Раја, па да се онда мучиш.

¹¹⁸У Рају нећеш никад огладнити нити го бити,

¹¹⁹нити ћеш у њему ожеднити, нити врелину осетити.“

¹²⁰Али Сотона поче да га наговара и говори: „О Адаме, хоћеш ли да ти покажем дрво бесмртности и царство које неће да нестане?“

¹²¹И њих двоје поједоше са дрвета и указаше им се њихова стидна места па почеше да стављају по њима рајско лишће. Адам није свога Господара послушао, па је скренуо.

¹²²После га је његов Господар изабраником учинио, и опростио му је, и на Прави пут упутио.

¹²³„Напустите Рај сви“, рече Аллах, „једни другима ћете да будете непријатељи! Од Мене ће да вам долази Упута, и онај ко буде следио Моју Упуту неће да залута и неће да буде несрећан.

¹²⁴А онај ко се окрене од Моје Опомене, тај ће да живи тешким животом и на Судњем дану ћемо да га проживимо слепим.“

¹²⁵„Господару мој“, рећи ће, „зашто си ме слепог проживео кад сам имао вид?“

¹²⁶„Ево зашто“, рећи ће Он. „Наше речи и докази су ти долазили, али си их занемаривао, па ћеш данас тако и ти да будеш занемарен.“

¹²⁷И тако ћемо Ми да казнимо све оне који су у греху претеривали, и у речи и доказе свога Господара нису веровали. А патња на Будућем свету биће, уистину, болнија и вечна.

¹²⁸Зар њима није познато колико смо уништили народа пре њих, оних по чијим селима и градовима се они крећу! То су, заиста, поуке за разумне људе.

¹²⁹И да није реч твог Господара још пре одређена, стигла би их заслужена казна.

¹³⁰Зато отрпи њихове увреде и обављај молитву, славећи Господара свог, пре изласка и пре заласка Сунца, и обављај је у ноћним сатима, и на крајевима дана – да би постигао задовољство.

¹³¹И никако не жуди за лепотама овог света које Ми као ужитак разним неверницима пружамо, да их тиме на кушњу ставимо, награда Господара твог је боља и вечна.

¹³²Нареди породици својој да молитву обављају и буди у томе стрпљив и устрајан! Ми не тражимо од тебе да сам себе опскрбљујеш, Ми ћемо те опскрбити! А само богобојазнима припада леп завршетак.

¹³³Незнанобошци говоре: “Зашто нам не донесе какво чудо од Господара свог?” А зар им не долази објашњење о оном што има у давнашњим објавама?

¹³⁴А да смо их каквом казном уништили пре њега, сигурно би казали: „Господару наш, зашто нам ниси послао посланика, па да следимо Твоју Објаву пре него што смо понижени и осрамоћени у Паклу.“

¹³⁵Реци: „Сви ишчекујемо, па ишчекујте и ви, а сигурно ћете сазнати ко су били следбеници праве вере и ко је био на Правом путу.”