Yusuf

¹Елиф-лам-ра.[1] Ово су речи јасне Књиге!

²Објављујемо га као Кур'ан на арапском језику, да бисте разумели.

³Ми ти о најлепшим догађајима казујемо тиме што ти овај Кур'ан објављујемо, иако си пре њега, један од неуких био.

⁴Кад Јосиф рече своме оцу: „О мој оче, сањао сам једанаест звезда, и Сунце и Месец, и у сну сам их видео како ми се поклонише.“

⁵Он рече: „О синко мој, не казуј свој сан својој браћи, да ти не учине какву сплетку; ђаво је, заиста, човеку отворени непријатељ.“

⁶И, ето тако, твој Господар ће тебе да одабере, и тумачењу снова научи, и Своју благодат теби и Јаковљевој породици да употпуни, као што је пре употпунио твојим прецима, Авраму и Исаку. Твој Господар, заиста, све зна и мудар је.

⁷У причи о Јосифу и његовој браћи налазе се поуке за све који се распитују.

⁸Када они рекоше: „Јосиф и његов брат су дражи нашем оцу од нас, а нас је читава скупина. Наш отац је, заиста, у очигледној заблуди.

⁹Убијте Јосифа или га оставите у некој забити, ваш отац ће да се окрене вама, и после тога ћете да будете добри људи.“

¹⁰Један од њих рече: „Ако баш хоћете нешто да учините, онда Јосифа не убијте, већ га баците на дно неког бунара, узеће га нека каравана.“

¹¹„О оче наш“, рекоше они, „зашто нам не повериш Јосифа? Ми му, заиста, желимо добро.

¹²Пошаљи га сутра са нама да се забави и разоноди, ми ћемо, сигурно, да га чувамо.“

¹³Он одговори: „Биће ми, заиста, жао ако га одведете, а плашим се да га вук не поједе кад ви не будете пазили на њега.“

¹⁴Они рекоше: „Ако би га вук појео, а нас оволико, били бисмо заиста губитници.“

¹⁵И када га одведоше и одлучише да га баце на дно бунара, Ми Јосифу објависмо: „Ти ћеш о овом њиховом поступку сигурно да их обавестиш, а они те неће ни препознати.“

¹⁶И увече дођоше свом оцу плачући.

¹⁷„О оче наш“, рекоше, „отишли смо били да се такмичимо, а Јосифа смо оставили код наших ствари, па га је вук појео. А ти нећеш да нам верујеш иако истину говоримо.“

¹⁸И кошуљу његову окрвавише лажном крвљу. „У вашим душама је поникла зла мисао“, рече он, „а стрпљивост је лепа; од Аллаха тражим помоћ у ономе што ви говорите.“

¹⁹И дође једна каравана, па послаше свог водоношу и он спусти своје ведро. „Гле среће!“ Викну он, „ево једног дечака!“ И они су га као трговачку робу сакрили, а Аллах добро зна шта су чинили.

²⁰И продадоше га јефтино, за неколико сребрењака; били су према њему равнодушни.

²¹И онда онај из Мисира, који га је купио, рече својој жени: „Учини му боравак пријатним! Може да нам буде користан, а можемо и да га посинимо!“ И ето тако смо Ми дали Јосифу лепо место на Земљи и научисмо га тумачењу снова - а Аллах чини шта хоће, али већина људи не зна.

²²Кад он стаса, Ми му подарисмо мудрост и знање; тако Ми награђујемо оне који добра дела чине.

²³И поче да га наводи на грех она у чијој је кући био, па закључа сва врата и рече: „Приђи!“ „Аллахову заштиту тражим!“ Узвикну он, „Власник мој ме лепо пази; а неправедници никад неће успети.“

²⁴И она га је била пожелела, а и он би њу пожелео да од свога Господара није угледао јасан знак - тако би, да одвратимо од њега зло и блуд. Уистину је он међу Нашим одабраним верницима.

²⁵И њих двоје према вратима потрчаше - а она поцепа његову кошуљу страга - и затекоше њеног мужа крај врата. „Какву казну заслужује онај који је хтео твојој жени зло да учини“, рече она, „ако не тамницу или болну казну?“

²⁶„Она је покушала да ме заведе“, рече Јосиф. И посведочи један сведок из њене породице: „Ако је његова кошуља поцепана спреда, онда она истину говори, а он је међу лажљивцима,

²⁷а ако је његова кошуља поцепана страга, онда она лаже, а он говори истину.“

²⁸И кад он виде да је његова кошуља поцепана страга, рече: „То је једно од ваших женских лукавстава; ваша лукавства су, заиста, велика!

²⁹Ти, Јосифе, заборави и не спомињи ово. А ти тражи опроштење за свој грех; ти си, уистину, била једна од грешница!“

³⁰И жене у граду почеше да причају: „Управникова жена заводи младића, свог слугу, у њега се лудо заљубила! Ми мислимо да је она у очигледној заблуди.“

³¹И кад је она чула за њихова оговарања, посла по њих, па им припреми наслоне, дала је свакој од њих по нож и рече: „Изађи пред њих!“ А кад га оне угледаше, његова лепота их занесе и по рукама својим се порезаше: „Сачувај Аллаху!“ Ускликнуше, „ово није човек, ово је племенити анђео!“

³²„Е, то вам је онај због кога сте ме критиковале“, рече она. „Истина је да сам га заводила, али се он сачувао. Ако не учини оно што од њега тражим, сигурно ће да заврши у затвору и биће међу пониженим.“

³³„Мој Господару“, рече он, „дража ми је тамница од овога на шта ме оне навраћају! И ако Ти не одвратиш од мене њихова лукавства, ја могу према њима да осетим наклоност и да постанем један од лакомислених.“

³⁴И Господар његов му услиша молбу и спаси га њиховог лукавства; Он, уистину, све чује и све зна.

³⁵После им на памет паде, иако су се били уверили да је недужан, да га за неко време баце у тамницу.

³⁶Са њим су у тамницу ушла још два момка. „Ја сам сањао да цедим вино“, рече један од њих. „А ја, опет“, рече други, „како на глави носим хлеб који птице кљују. Протумачи нам то, јер видимо да си, заиста, један од доброчинитеља.“

³⁷"Ништа од онога што једете неће да вам буде донесено, а да вас ја не обавестим о томе детаљно пре него што вам буде донесено“, рече Јосиф. „То је само део онога чему ме је научио мој Господар, ја се клоним вере народа који у Аллаха не верује и који Будући свет негира,

³⁸и следим веру својих предака, Аврама и Исака и Јакова; није на нама да поред Аллаха било шта обожавамо. То је из Аллахове дарежљивости према нама и осталим људима, али већина људи не захваљује.“

³⁹„О моји другови у тамници, да ли су разноразна божанства боља или Аллах, Једини и Свемоћни?

⁴⁰Они које, мимо Њега, обожавате - само су имена којима сте их насловили ви и ваши преци - Аллах о њима није објавио никакав доказ. Суд припада једино Аллаху, а Он је наредио да само Њега обожавате. То је једино права вера, али већина људи не зна.

⁴¹О моји другови у тамници, један ће од вас свога господара вином да поји, а други ће да буде разапет, па ће птице главу да му кљују. Оно што сте питали већ је одређено!“

⁴²А ономе од њих двојице за којег је знао да ће да буде спашен рече: „Спомени ме своме господару!“ Али ђаво учини па он заборави да га спомене своме господару, и Јосиф остаде у тамници неколико година.

⁴³И владар рече: „Сањао сам како седам мршавих крава поједе седам дебелих, и сањао сам седам класова зелених и седам других, сасушених. О великани, протумачите ми мој сан, ако знате да тумачите снове?“

⁴⁴„Збрканих ли снова!“ Рекоше они, „ми снове не знамо да тумачимо.“

⁴⁵И тада један од оне двојице који се спасио, који се после толико времена сетио, рече: „Ја ћу да вам протумачим сан, само ме пошаљите!“

⁴⁶“Јосифе, о ти који си увек искрен, протумачи нам шта значи: седам мршавих крава поједе седам дебелих; и седам класова зелених и седам других сасушених - па да се вратим људима, да би они сазнали.“

⁴⁷„Сејаћете седам година узастопно“, рече, „па оно што пожањете у класу оставите, осим оно мало што ћете да једете.

⁴⁸Затим ће после да дође седам тешких које ће да поједу оно што сте за њих припремили, остаће једино оно мало што ћете за сетву да сачувате.

⁴⁹Затим, после тога, ће да дође година у којој ће људима кише у обиљу да буде и у којој ће да цеде.“

⁵⁰И владар рече: „Доведите ми га!“ И кад Јосифу дође изасланик, он рече: „Врати се своме господару и упитај га: 'Шта је са оним женама које су своје руке порезале? Мој Господар добро зна њихове сплетке!'“

⁵¹„Шта је са вама било кад сте Јосифа заводиле?“ Упита владар. „Сачувај Аллаху!“ Рекоше оне, „ми о њему ништа ружно не знамо!“ „Сад ће истина да изађе на видело“, рече управникова жена, „ја сам га заводила, а он је, заиста, један од искрених.

⁵²То је зато да зна да га ја нисам преварила и да Аллах неће дати да се остваре сплетке издајника.

⁵³Ја не правдам себе, душа је заиста склона злу, осим оне којој се мој Господар смилује. Мој Господар, заиста, опрашта грехе и милостив је.“

⁵⁴И владар рече: „Доведите ми га, узећу га у своју свиту“, и пошто поразговара са њим, рече: „Ти ћеш од данас код нас да будеш утицајан и од поверења.“

⁵⁵„Постави ме“, рече, „да водим бригу о залихама у земљи, ја заиста знам да чувам и имам знање.“

⁵⁶И тако смо Ми Јосифу дали власт у земљи; боравио је где је хтео; своју милост Ми дајемо ономе коме хоћемо и не дозвољавамо да пропадне награда онима који чине добра дела.

⁵⁷А награда на Будућем свету је боља за оне који верују и који се боје Аллаха и греха клоне.

⁵⁸И дођоше браћа Јосифова и уђоше код њега, па их он познаде, а они њега не познадоше.

⁵⁹И кад их подмири намирницама и товаре им припреми, рече: „Доведите ми свога брата по оцу, зар не видите да пуну меру дајем и да најбоље угошћујем.

⁶⁰Ако ми га не доведете, нећете више од мене да добијете меру са намирницама и не приближавајте ми се!“

⁶¹„Побринућемо се да га некако измамимо од његовог оца, заиста ћемо тако да поступимо“, рекоше они.

⁶²А Јосиф рече момцима својим: „Ставите њихове ствари за које су купили намирнице у њихове товаре, они ће, кад се својима врате, да их препознају и опет ће да се врате.

⁶³И пошто се вратише своме оцу, рекоше: „О оче наш, бићемо ускраћени за меру са намирницама. Зато пошаљи са нама брата нашег да бисмо добили меру са намирницама, а ми ћемо, заиста, да га чувамо.“

⁶⁴„Зар да вам га поверим као што сам пре поверио његовог брата?“ Рече он. „Али, Аллах је Чувар најбољи и Он је Најмилостивији!“

⁶⁵А када отворише своје товаре, нађоше да су им враћене њихове ствари, и рекоше: „О оче наш, шта можемо више да пожелимо? Ево, враћене су нам наше ствари, и нашу породицу ћемо храном да намиримо, и нашег брата ћемо да чувамо, а добићемо и додатни товар који камила може да понесе; то је за њега незнатан износ.“

⁶⁶„Ја нећу са вама да га пошаљем“, рече, „док се чврсто Аллахом не закунете да ћете заиста да ми га вратите, осим ако онемогућени будете.“ И пошто му се они заклеше, он рече: „Аллах је јамац за оно што смо казали!“

⁶⁷И рече: „О моји синови, не улазите на једну капију, већ на разне капије, а ја не могу да вас спасим од онога што вам Аллах одреди; власт припада једино Њему, ја се у Њега уздам, и нека се само у Њега уздају они који се уздају!“

⁶⁸И кад уђоше онако како им је наредио њихов отац, то им нимало није помогло да буду поштеђени онога што им је Аллах био одредио, једино се остварила жеља Јаковљева, коју је извршио, а он је, уистину, имао знање, зато што смо га Ми научили, али већина људи не зна.

⁶⁹И кад дођоше код Јосифа, он приви на груди свога брата и рече: „Ја сам, заиста, твој брат и не жалости се због оног што су они чинили.“

⁷⁰И пошто их намири потребном храном, стави пехар у товар свога брата, а после један гласник поче да узвикује: „О каравано, ви сте, заиста, крадљивци!“

⁷¹Они им приђоше и упиташе: „Шта сте то изгубили?“

⁷²„Изгубили смо владареву посуду“, одговорише. „Ко је донесе, добиће товар хране који камила може да понесе. Ја за то гарантујем.“

⁷³„Аллаха нам“, рекоше они, „ви знате да ми нисмо дошли да чинимо неред у земљи, и ми нисмо крадљивци.“

⁷⁴„А каква је казна за таквог ако будете лагали?“ Упиташе.

⁷⁵„Казна за оног у чијем се товару то нађе – јесте сам он“, одговорише браћа. „Ето тако ми кажњавамо насилнике.“

⁷⁶И он поче са њиховим врећама, пре вреће свога брата, а онда извади пехар из вреће свога брата. Тако смо, ето, у Јосифову корист варку направили. Он, по владаревом закону, није могао да узме као роба свога брата, осим ако то Аллах жели. Ми уздижемо на веће положаје онога кога хоћемо. Све знанији од знанијег има, а Свезнајући је изнад сваког.

⁷⁷„Ако је он украо“, рекоше они, „па и пре је брат његов крао!“ И Јосиф то у себи затаји и то им не откри. „Ви сте у горем положају“, помисли у себи, „Аллах најбоље зна оно што ви спомињете.“

⁷⁸„О великану“, рекоше они, „он има врло старог оца, па узми једног од нас уместо њега! Ми уистину видимо да си доброчинитељ.“

⁷⁹„Сачувај Аллаху“, рече, „да узмемо неког другог до оног код кога смо нашли оно што је наше! Тада бисмо заиста били неправедници!“

⁸⁰И пошто у њему изгубише сваку наду да ће брата да спасу, одвојише се са стране да се посаветују. „Зар не знате“, рече најстарији међу њима, „да сте се заклели Аллахом своме оцу, а и да сте пре тога у вези са Јосифом учинили пропуст?! Нећу да напустим ову земљу док ми то мој отац не дозволи или док Аллах у моју корист не пресуди, а Он је Судија најбољи.“

⁸¹„Вратите се свом оцу па реците: 'О оче наш, твој син је украо; ми тврдимо само оно што смо видели, а ми нисмо могли да знамо непознато.'“

⁸²Питај насеље у којем смо боравили и каравану са којом смо дошли. Ми, заиста, говоримо истину!

⁸³„Није тако“, рече Јаков, „у вашим душама је поникла зла мисао, а лепо је стрпити се. Надам се да ће Аллах све да ми их врати; уистину је Он Свезнајући и Мудри.“

⁸⁴И окрену се од њих и рече: „О Јосифе, туго моја!“ И очи му побелеше од јада, био је врло потиштен.

⁸⁵„Аллаха нам“, рекоше они, „ти толико спомињеш Јосифа да ћеш тешко да оболиш или умреш!“

⁸⁶„Ја своју тугу и свој јад износим само Аллаху, а Аллах ми је дао да знам оно што ви не знате“, рече он.

⁸⁷„О синови моји, идите и распитајте се за Јосифа и његовог брата, и не губите наду у Аллахову милост; заиста, наду у Аллахову милост губе само људи који су неверници.“

⁸⁸И кад они уђоше код њега, рекоше: „О великану, и нас и нашу породицу притисла је невоља; донели смо мало вредне ствари, али ти нам дај пуну меру и удели нам милостињу, јер Аллах, заиста, награђује оне који удељују милостињу.“

⁸⁹„А знате ли“, упита он, „шта сте урадили са Јосифом и његовим братом када сте били лакомислени?“

⁹⁰„А да ти ниси, уистину, Јосиф?“ Повикаше они. „Да, ја сам Јосиф, а ово је мој брат, Аллах нам је даровао милост; а ко год буде био богобојазан и стрпљив - па, Аллах, уистину, неће да допусти да пропадне награда онима који чине добра дела.“

⁹¹„Аллаха нам“, рекоше они, „Аллах ти је над нама дао предност, ми смо, заиста, грешили!“

⁹²"Данас вам неће бити укора", рече, "Аллах ће вам опростити, Он је најмилостивији!"

⁹³„Понесите ову моју кошуљу и баците је на лице мога оца; он ће прогледати; и сву своју породицу ми доведите!“

⁹⁴И кад каравана напусти Мисир, њихов отац рече: „Ја заиста осећам Јосифов мирис, иако ви то поричете.“

⁹⁵„Аллаха нам“, рекоше они, „ти си заиста још увек у претходној обмањености.“

⁹⁶А кад гласник дође са радосном вешћу, он стави кошуљу на његово лице и он прогледа. „Зар вам не рекох“, рече, „да ја знам од Аллаха оно што ви не знате.“

⁹⁷„О оче наш“, рекоше они, „замоли за опрост наших греха, ми смо, заиста, грешили.“

⁹⁸„Замолићу Господара свога да вам опрости“, одговори он, „јер Он прашта грехе и милостив је.“

⁹⁹И кад дођоше код Јосифа, он приви своје родитеље на груди и рече: „Настаните се у Мисиру, од свега, ако Аллах да, сигурни!“

¹⁰⁰И он своје родитеље постави на престо и сви му се поклонише, па он рече: „О мој оче, ово је остварење мог некадашњег сна. Мој Господар га је учинио истинитим. Он је био добар према мени кад ме је избавио из тамнице и вас довео из пустиње, након што је ђаво између мене и моје браће посејао раздор. Господар мој је, заиста, благ према ономе коме Он хоће, и Он је, заиста, Свезнајући и Мудри!

¹⁰¹Господару мој, Ти си ми дао део власти и научио си ме тумачењу снова! О Ти Који си створио небеса и Земљу без претходног примера, Ти си мој Заштитник и на овом свету и на другом; дај да умрем као муслиман и придружи ме честитима!“

¹⁰²Ето, то су неке вести непознате које објављујемо теби, а ти ниси био са њима када су се они одлучили, и када су сплетке смислили.

¹⁰³А већина људи, ма колико ти настојао, нису верници.

¹⁰⁴Ти од њих не тражиш награду за то, то је само опомена свим световима.

¹⁰⁵А колико има доказа на небесима и на Земљи поред којих пролазе, и том приликом се од њих окрећу!

¹⁰⁶Већина њих не верује у Аллаха, осим тако што Му друге у обожавању придружује.

¹⁰⁷Зар могу да буду сигурни да невоља, као Аллахова казна, неће да их стигне или да суђени Час неће да их изненади, а да они то неће ни да примете?

¹⁰⁸Реци: „Ово је мој пут, ја позивам к Аллаху, имајући јасне доказе, ја, и сваки онај који ме следи, и нека је Узвишен Аллах, ја нисам од оних који друге поред Њега обожавају.“

¹⁰⁹А Ми смо и пре тебе само људе као посланике слали, који су били из насељених места и којима смо објаве достављали. Зашто ови не путују по свету, па да виде како су скончали они пре њих – а Будући свет је заиста бољи за богобојазне - зар не разумете?!

¹¹⁰И кад би посланици готово наду губили и помишљали да ће за лажове да их прогласе, Наша помоћ би им дошла. Спасили бисмо оне које смо Ми хтели, а Наша казна не би мимоишла невернички народ.

¹¹¹У казивању о њима је поука за оне који су разумом обдарени. Кур'ан није измишљен говор, он признаје књиге пре њега објављене, и објашњава све, и упута је и милост народу који верује.